Astrolozi su od drevnih vremena uvek tvrdili da planete utiču na zemljotrese. Vreme zemljotresa u velikoj meri je ustanovljivano proučavanjem vremena pojave planetarnih aspekata. To jest, kada planete formiraju precizne geometrijske uglove jedna s drugom, trebalo bi da dođe do pojave zemljotresa. Dok je astrološka zajednica generalno prihvatila ovu teoriju, naučni establisment ju je uglavnom ignorisao i ismevao takve pretpostavke. Astronomima deluje da bi to moralo označiti uticaj na daljinu, što su odbacili kao nemoguće. Tokom mnogo godina astrološkog istraživanja, primečeno je da zemljotresi stvarno izgleda da su vezani za aspekte i mnogi značajni zemljotresi izgleda da se vezuju za glavne planetarne aspekte. Još jedna astrološka premisa glasi da su aplikacioni aspekti (to jest aspekti između planeta koji se još uvek nisu u potpunosti formirali pod savršenim uglom) aktivniji od separacionih aspekata (tj. onih koji su već bili u tačnom uglu). Kao primer može poslužiti zemljotres jačine 5.7, koji se desio na Javi u Indoneziji 12. marta 2001. godine u 23.35.08 UT, na 07S02 106E05, koji ima: aplikacioni aspekt polusekstila između Sunca i Urana; aplikacioni aspekt polukvadrata Sunca i Neptuna (orbisa 24 minuta); i aplikacioni aspekt kvadrata Merkura i Saturna (orbisa 58 minuta). Stoga se smatra da je taj zemljotres pod aplikacionom aspektom, jer Sunce aplicira preko polusekstila ka Uranu pod uglom od 30 stepeni i 7 minuta.

Astrološka teorija tvrdi da bi nivo aktivnosti inicirane aplikacionim aspektima morala biti vidljiva u povećanom nivou geosezmičnosti. Broj zemljotresa koji se dešavaju tokom aplikacionih aspekata trebalo bi da je značajno veći nego broj zemljotresa koji se dešavaju tokom perioda separacionih aspekata.

Posmatrani su nasumice izabrani zemljotresi tokom perioda koji se proteže na mnogo godina, kako bi se ustanovilo da li postoji korelacija između ugaonih pozicija planeta i pojave zemljotresa na zemlji. Zaključeno je da broj zemljotresa izgleda veći kada postoji mnoštvo planetarnih aspekata. Iz te tačke počeo je program pokušaja da se predvidi vreme pojave zemljotresa. Rezultati nisu bili baš obećavajući, ali je korelacija bila prisutna u dovoljnoj meri da se nastave dalja ispitivanja. Sprovedena je analiza serije nasumično odabranih velikih zemljotresa koji su se odigrali tokom dvadesetog veka. Izgledalo je da postoji veća ugaona povezanost među planetama nego što bi se to očekivalo, ali to je stanje koje je u suštini mnogo teže odrediti nego što to deluje na prvi pogled. Teskoća se javlja zbog činjenice da kretanje planeta, posmatrano sa zemlje, prati prilično vijugavu stazu i nije lako odrediti kakva je verovatnoća bilo koje date planetarne pozicije. Te prividne pozicije nazivaju se geocentričnim koordinatama planeta. Pozicije planeta posmatrane sa Sunca, njihove heliocentrične pozicije, mnogo se lakše predviđaju. I one, baš kao i geocentrične pozicije, takođe izgleda da ukazuju na postojanje obilja planetarnih aspekata u trenutku dešavanja zemljotresa, mada je izuzetno teško utvrditi šta se tačno dešavalo tokom tih perioda. Pokušaji da se proizvedu kontrolni horoskopi, kako bi se uporedili sa horoskopima zemljotresa, u početku su bili uglavnom neuspešni. Razlog za to bila je činjenica da su ponavljajuci ciklusi planetarnih pozicija posmatranih sa zemlje i neravnomerna prividna kretanja planeta mutila sve rezultate. Bilo je donekle lakše napraviti kontrolnu grupu za heliocentrične pozicije planeta. Ta poređenja jesu ukazala da se više aspekata odigrava tokom zemljotresa nego tokom nasumično odabranih vremena, mada statistički odnosi nisu bili snažni.

Jedan od problema koji su se javili jeste to što tačna vremena zemljotresa koji su se proučavali nisu bili poznati, i taj faktor je rezultatima dodao previše neizvesnosti. Kada je prikupljanje podataka o zemljotresima započeto 1970-tih godina, nije bilo lako pribaviti tačno vreme i mesto pojave zemljotresa. To je bilo pre ere interneta i objavljivanja podataka od strane U.S. Geology Survey i drugih o tačnom vremenu, poziciji i magnitudi zemljotresa. Internet je uvećao dostupnost relevantnim podacima i to je potpomoglo proučavanje na hiljade zemljotresa, olakšavajući napore da se pronađu bilo kakve korelacije između vremena njihove pojave i odgovarajućih pozicija planeta u prostoru.

Prvo su pribavljeni podaci o najznačajnijim zemljotresima 1998. godine, kako ih je objavila U.S. Geological Survey. Set tih podataka sastojao se od osamdeset i četiri događaja. Astrološki program Solar Fire korišćen je za računanje pozicija planeta i njihovih prividnih pozicija na nebu u tačnom trenutku (do u najblizu sekundu) i na mestu na zemlji (do u najbližni lučni minut longitude i latitude). Potom su izračunate tačne geocentrične pozicije planeta u trenutku svakog zemljutresa. Na osnovu tih vremena i datuma generisana je kontrolna grupa horoskopa koja je napravljena korišćenjem generatora nasumičnih brojeva, kako bi se dobili datumi za podjednaki broj nasumičnih nebeskih horoskopa za 1998. godinu. To je generisalo datoteku planetarnih pozicija i odnosa koji bi dali vrlo slične konfiguracije planetarnih pozicija kao i podaci za zemljotrese, ali bi bili dovoljno različiti od vremena zemljotresa da obezbede potpuno različiti set planetarnih konfiguracija.

Početni rezultati korišćenja datoteke zemjotresa i nasumične datoteke, korišćenjem uglova od 60, 120, 180 i 0 stepeni (sekstil, trigon, opozicija i konjunkcija) ukazali su da je više aspekata bilo prisutno tokom trenutaka odigravanja zemljotresa nego tokom nasumičnih perioda. Razlika između ta dva seta podataka nije bila velika, ali je ukazala da postoji podrška početnoj pretpostavki o tome da se veći broj aspekata odigrava tokom zemljotresa nego tokom ostalih perioda. Nasumična grupa imala je 781 aspekt, a grupa sa zemljotresima imala je 800 aspekata.

Drugi set, korišćenjem istih kriterijuma za aspekte, generisan je na osnovu heliocentričnih pozicija planeta za nasumična vremena i vremena pojave zemljotresa, pokazujući slične rezultate uz 539 aspekata tokom zemljotresa i 511 aspekata u nasumičnoj grupi. To je bila nesto veća korelacija nego u slučaju geocentrične grupe i ponovo je podržala teoriju da veći broj aspekata deluje tokom zemljotresa nego tokom nasumičnih perioda vremena.

Standardni orbisi, tokom čijeg opsega se smatra da je aspekt na snazi, bili su komparativno veliki i bili su delotvorni nekoliko dana pre i nakon što se zemljotres desio. Da bi se pobliže proučio tačan period stvarnih zemljotresa, "orbis" je smanjen na plus do minus jedan stepen luka. Generisano je još dve datoteke aspekata, i one su potom upoređene. Zemljotresi su imali 132 geocentrična aspekta, a nasumična datoteka je proizvela 125 aspekata. To je tačno isti odnos kao i u prvoj grupi geocentričnih pozicija sa standardnim orbisima, i to je dalje potvrdilo teoriju da su aspekti prisutniji tokom perioda dešavanja zemljotresa, nego tokom nasumice odabranih vremena. Statistička snaga ovih odnosa nije bila baš naglašena i sugerisala je da bi rezultati mogli biti proizvod nasumične greške. Da bi se dalje umanjila ta mogućnost, generisan je još jedan set događaja koji se sastojao od devedeset i šest najznačajnijih zemljotresa koji su se desili tokom 1997. godine, prema tvrđenju USGS. Izvršena je ista analiza tih događaja kao i u slučaju zemljotresa iz 1998. godine. Set nasumičnih podataka je, međutim, generisan na drugačiji način. Nasumična grupa generisana je tako što su uzeti isto vreme i mesto stvarnog zemljotresa, a potom od tog trenutka oduzeta tri dana, generišući novi set planetarnih pozicija za novo vreme. Rezultati su ponovo pokazali da je, korišćenjem standardnih orbisa, ponovo na snazi bilo više aspekata nego tokom perioda tri dana pre, pri čemu je tokom zemljotresa na snazi bio 341 aspekt, a tokom nasumičnih perioda 307. Rezultat ovih otkrića je sugerisao da odnos između zemljotresa i planetarnih pozicija deluje kao da dobija na snazi.

Da bi se odredilo da li su aplikacioni aspekti dominirali u odnosu na separacione aspekte tokom zemljotresa, pogledao sam aspekt koji je u trenutku pojave zemljotresa imao najmanji orbis, i pribeležio da li je aplikacioni ili separacioni. Za grupu iz 1996. godine 42 zemljotresa desila su se tokom alikacionog aspekta, a 38 tokom separacionog. Tokom 1997. godine, bilo je 58 zemljotresa s aplikacionim aspektima, a 38 sa separacionim. Tokom 1998. godine bilo je 46 zemljotresa koji su se desili dok je dominirao aplikacioni aspekt, dok je ponovo bilo 38 zemljotresa sa separacionim aspektom. To je ponovo pojačalo utisak da su aspekti generisali viši nivo seizmičke aktivnosti nego u poređenju s vremenima u kojima nije bilo aspekata.

Vremenom je generisano 38 grupa zemljotresa koji su se desili između 1975. i 2000. godine, pri čemu je svaka imala oko 30 događaja. (Pogledaj tabelu 1.) Procenti svake grupe upoređeni su s nasumično generisanim procentima. Ta dva seta podataka potom su upoređena, a na rezultate je primenjen t-test. Taj t-test je ilustrovao da je verovatnoća da su rezultati nastali usled nasumičnih grešaka izuzetno slaba. (Pogledaj T-test 1.) Napomena: u svim t-testovima, varijabla 1 je nasumična.